Приредили: Бранимир Пејовић и Раде Пушоњић
МОЈКОВАЦ
Историја (од 1870. године)
Пољска и Мојковачка капетанија – општина
Послије Црногорско-турског рата 1876-1878. године и признања Црне Горе на Берлинском конгресу, црногорска власт је увела институцију капетаније са више општина (села), на чијем челу је био капетан. У овом рату ослобођен је колашински крај од турске власти, а територија која данас припада Општини Мојковац са лијеве стране ријеке Таре низводно до Добриловине, односно са десне стране до Бјелојевића, припала је Пољској капетанији, која је била у саставу Колашинског среза. Пољску капетанију су чинила села: Штитарица, Подбишће, Гојаковићи, Бистрица, Добриловина и Бјелојевићи. Пољска капетанија је постојала за вријеме Књажевине, односно Краљевине Црне Горе, односно од 1878. до 1917. године, када је аустро-угарска власт укинула капетаније и формирала више општина. Иако је одлуком донијетом на Берлинском конгресу Пољска капетанија припала Црној Гори, граница из одлуке је практично успостављена тек 9. априла 1886. године. Усљед тога први капетан Пољске капетаније је био Зејнил-ага Зеко Лалевић (Љаљевић).
Територија са десне стране ријеке Таре узводно до Бјелојевића, припадала је Турској све до 09.10.1912. године, односно Првог балканског рата, када је Мојковац ослобођен. од стране Источног одреда црногорске војске под командом генерал- сердара Јанка Вукотића. Општина Мојковац је формирана у току 1913. односно 1914. године.
Мојковац 1921. године
Након Великог рата формиране су општине: Поља, која је обухватила подручје бивше Пољсе капетаније и припадала је Колашинском округу, и Мојковац, која је припадала округу Бијело Поље. Оваква подјела је постојала све до 08.07.1955. године када је формирана општина Мојковац у приближно данашњим границама.
Стара мојковачка разгледница: Мост – Бојна њива – Развршје
У састав Општине Мојковац ушла су самостална насеља: Мојковац, Лепенац, Жари, Стевановац, Слатина, Гостиловина, Бистрца, Гојаковићи, Горња Поља, Доња Поља, Добриловина, Подбишће и Штитарица, док су Бјелојевићи ушли у састав насеља Мојковац.
Образовање и култура
Прва школа у Мојковачком крају почела је да ради 1870. године при Манастиру Добриловина, као приватна мушка школа. Њен оснивач је био игуман Манастира Михаило Дожић –Меденица. На почетку рада школа је имала десет ученика (седам из Шаренаца и три из Побрсијевића (Прошћења)). Школа је била смјештена у пећини изнад Манастира (Ђурова пећина).
У Пољима Колашинским школа је отворена 1887. године, са учитељем Николом Андриним Анђелићем из Поља, који је имао четири разреда основне школе. У два разреда (1. и 2.) школу су уписале двије ученице и 36 ученика. Школа је била смјештена у кући (чардаку) Новице Томовића. Наредне године Пољани су започели изградњу школе, коју су завршили за три године и у тој школи и данас ђаци похађају наставу.
Основна школа у Штитарици почела је да ради 1897. године и била је дворазредна, а први учитељ је био Радосав Вуковић из Штитарице, који је као и Пољански учитељ имао четири разреда основне школе. Прве године у 1. разред су уписане двије ученице и 26 ученика, а у други разред пет ученика. Школа је била смјештена у учитељевој кући и након двије године прекида са радом, до 1908. године.
Основна чкола у Прошћењу отворена је 1898. године. Први учитељ је био Милутин Дедовић из Васојевића.
У Бистрици, основна школа је почела са радом 1901. године, а први учитељ је био Митар Рабреновић из Гојаковића. Школа и учитељ су имали одобрења за рад која је издало Министарство просвјете и црквених послова Књажевине Црне Горе. Наредне године школа је била троразрена са једним учеником у првом, 17 у другом и једним у трећем разреду.
Основна школа у Подбишћу основана је 1908. године, и њу је похађало 42 ученика и 4 ученице. Први учитељ је био Саво Бурзановић из Љешанске Нахије. Одлуком надљежног министарства школа је 1909. преведена у државну.
С обзиром на мали број школа који је постојао у Мојковачком крају, почетком двадесетог вијека, највећи дио становништва је био наеобразован. Први образовани људи били су богослови, учитељи, подофицири и официри, који су школе завршавали на Цетињу. Послије 1920, а битније послије 1930. године, мањи број ђака завршава гимназију и наставља школовање у војним школама и факултетима.
Највјероватније је да су први факултетски образовани људи у Мојковачком крају били Блажо Савин Анђелић из Поља, који је завршио Права и Милован – Душан Миланов Томашевић из Штитарице, који је Медицински факултет завршио 1927. године. Први доктор наука из Мојковачког краја био је Томаш Миланов Томашевић из Штитарице (1961. године), који је Ветеринарски факултет завршио 1936. године у Загребу.
Школа ученика у привреди (ШУП) отворена је у Мојковцу 1951. године за потребе КИД „Вукман Крушчић“, која послије неколико промјена назива, 04.11.1972. године постаје Школски центар за стручно образовање радника „Вуксан Ђукић“. У оквиру овог центра 1973. године почела је са радом гимназија, а у јуну 1977. године матурирала је прва генерација Мојковачких гимназијалаца. Школски центар „Вуксан Ђукић“ пресељава се 03.11.1979. године из зграде некадашњег „ШУП-а“ у новоизграђени објекат.
Након почетка рада прве школе било је потребно скоро 100 година да би Мојкововачки крај добио „свог“ доктора наука, а након скоро 150 година број доктора наука се вјероватно приближава троцифреном броју (2005. године процијењено је да их има преко 40).
Прва биоскопска представа у Мојковцу је приказана 1953. године, приликом свечаног отварања сале у Задружном дому. Први оператер на кино-пројектору (који је наводно још функционалан) био је Рајко Шћепановић.
Претеча Центра за културу „Ненад Ракочевић“ (који тај назив има од 04.11.1972. године) био је Народни универзитет у Мојковцу, који је основан 20.03.1964. године. Први управник Народног универзитета био је учитељ Никола Томашевић. Отварањем Дома културе 17.09.1983. године, ова културна институција је добила и свој кров над главом.
Захваљујући идеји и ентузијазму Спасоја – Паја Грдинића и Божидара Шпањевића (тадашњег управника Центра за културу), Мојковац је у септембру 1976. године добио филмски фестивал „Мојковачка филмска јесен“, који је представљао смотру награђених филмова на Фестивалу југословенског филма у Пули. Овај фестивал се и данас одржава али са измијењеном концепцијом у односу на изворну.
Своју прву радио станицу Мојковац је добио 08.04.1998. године када почиње емитовање програма Радио Мојковац. У периоду од септембра 2008. до 2014 године Радио Мојковац постаје РТВ Мојковац, када се емитује и телевизијски програм. Због недостатка средстава ова медијска кућа данас емитује само програм радиа.
Привреда
Електрификација Мојковца је започета 1950. године, а први мојковачки електричар био је Вукајло Лашић.
Изградња Комбината индустрије дрвета „Вукман Крушчић“ започета је 1948. године, а 1951. године у њему је почела производња.
Предузеће за истраживање и експлоатацију руде „Рударско“ основано је 07.07.1950. године, а 24 септембра 1976. године почела је производњу у Руднику олова и цинка „Брсково“.
Трговачко предузеће на велико и мало „Бојна Њива“ почело је са радом 1954. године.
Хотел високе Б категорије „Мојковац“ отворен је 04.11.1975. године.
Фабрика металопрераде „4. новембар“ (популарна „Војна фабрика“) пуштена је у производњу 13.07.1984. године.
Наведени привредни субјекти данас не постоје. Након извршене приватизације хотел послује под називом „Палас“, а војна фабрика под називом „Тара“.
Здравство, хуманитарне и друштвене организације
Први љекар из Мојковачког краја био је Милован – Душан Милованов Томашевић, из Штитарице, који је био управник школске поликлинике на Цетињу. Предано вршећи своју хуману мисију лијечења људи, страдао је од пјегавог тифуса, покушавајући да заустави његову епидемију на подручју Рожаја 1946. године.
Први љекар са завршеним медицинским факултетом који је радио у Мојковцу од 1938. до 1940. године, био је Монгол и звао се Каравадор Ченгис. У Југославију је дошао са првим руским избјеглицама.
Дом здравља „Бошко Дедејић“ отворен је 04.11.1972. године.
Црвени крст у мојковачком крају је почео са радом (или је обновљен) фебруара 1932. године у Пољима Колашинским. Послије другог свјетског рата Црвени крст обнавља своју активност у априлу 1948. године.
Ауто-мото друштво „Мојковац“ формирано је 16.05.1976. године у малој радионици која је припадала Школском центру „Вуксан Ђукић“. Први секретар је био Бранко Шћекић.
Саобраћајнице
Мојковачки крај у прошлости, као и данас, углавном је имао транзитну функцију. Кроз њега су пролазиле саобраћајнице још у римско доба, а у вријеме процвата српских средњевјековних држава Рашке и Зете и рада рудника Брсково, преко овог простора пролазили су важни каравански путеви. Ови путеви повезивали су приморске градове Дубровник и Котор са Брсковом, односно другим градовима Рашке.
Ослобађање Мојковачког краја од Турака (од 1878. до 1912. године) није пратила изградња саобраћајница, тако да је пут од Колашина до Мојковца (који представља наставак пута Подгорица – Матешево – Колашин који је изграђен 1908. године) изграђен у периоду од 1933. до 1934. године.
Изградња старог моста, једног од симбола визуелног идентитета Мојковца, отпочела је у октобру 1932. године, а завршена је у децембру 1933. године. Мост је пројектовао инжењер Јевгеније Лебедински, а надзор над изградњом је вршило Техничко одјељење Банске управе чији начелник је био инжењер Секуле Кнежевић – Ћалдовић. Непосредан надзор су вршили инжењери Ростислав Андрејев и Владимир Осоков, док је мост изградило грађевинско предузеће инжењера Фрање Тачара из Љубљане. Мост је 21. септембра 1934. године пустио у саобраћај бан Зетске бановине Мујо Сочица.
Стари мост у изградњи 1933. године
У Другом свјетском рату мост је срушен 1944. године од стране партизана у циљу успоравања повлачења њемачких трупа Искористивши децембраску маглу, Њемци су, гуменим чамцима, прешли преко Таре и у непосредној близини каменог, изградили дрвени, приручни мост за прелазак. Прешавши, срушили су га за собом па је тако веза између Мојковца и Колашина била прекинута. По ослобођењу земље направљен је дрвени мост али га је Тара убрзо однијела. Стари камени мост обновљен је 1950. године.
Пут Мојковац – Бијело Поље изграђен је тек 1938. године, чиме пут Колашин – Бијело Поље постаје један од најважнијих путева Зетске бановине.
Изградња Јадранске магистрале 1964. године имала је веома велики значај за повезивање Мојковца са осталим подручјима бивше СФРЈ. Након тога, према сјеверозападу, изграђен је пут који је омогућио везу са Жабљаком и Пљевљима.
Стара идеја о повезивању Србије и континенталног дијела Црне Горе са црногорским приморјем реализована је 1976. године отварањем пруге Београд- Бар, што је омогућило веома добре саобраћајне везе Мојковца са ужим и ширим окружењем.
Прва пошта у Мојковцу је отворена 31. марта 1922. године. Први управник (поштар) био је Миливоје Станић из Прошћења.
Спорт
Коријени спорта у Мојковцу потичу од такмичарских вјештина које су се одигравале у слободно вријеме, најчешће на планинским светковним саборима и гдје су, углавном, биле заступљена различита надметања: јакање (рвање), бацање камена са рамена, клисање, скок у даљ, гађање биљеге из оружја, трке коња,…
Од „лоптања“ крпењачом“ настао је Фудбалски клуб „Брсково“ 1931. године, чији је први капитен био Вукман Крушчић. Вуко Ковијанића основао је у Подбишћу Фудбалски клуб „Граничар“, који је 1934. године припојен ФК „Брсково“. У фудбалски савез на Цетињу ФК „Брсково“ је званично пријављен 1938. године.
Први Мојковчанин који је постао велико име у фудбалском свијету био је Зоран Симовић, који је фудбал почео играти у ФК „Обилићево“ из Крушевца, а затим преко ФК „Напредак“ и ФК „Хајдук“ из Сплита одлази у ФК „Галатасарај“ из Истанбула, гдје се у потпуности афирмише. За фудбалску репрезентацију Југославије одиграо је 10 утакмица у периоду од 1983. до 1984. године.
Миодраг Божовић – Гроф је други Мојковчанин који се винуо у фудбалске висине. Каријеру је почео у ФК „Будућност“ из Подгорице, након чега прелази у ФК „Црвена Звезда“ из Београда. Наступао је и за више иностраних клубова. Играо је за Југословенску младу репрезентацију. Као фудбалски тренер се афирмисао у Русији, а са ФК „Црвена Звезда“ је освојио титулу шампиона Србије у сезони 2015/16. године.
Стефан Савић је фудбалски репрезентативац Црне Горе, који је каријеру започео у ФК „Брсково“. Након играња у БСК „Борча“, једну сезону игра за ФК „Партизан“ са којим осваја првенство и куп Србије и пласман у групну фазу Лиге шампиона. Каријеру наставља у Манчестер Ситију и Фиорентини, а тренутно са успјехом игра за Атлетико Мадрид.
Додати слику (најстарију)
Шездесетих година прошлог вијека од рекративног бављења одбојком, при Школи са стручно образовање радника формира се Одбојкашки клуб „Брсково“, који се преко турнира квалификовао за савезни ранг такмичења, али је због недостатка средстава клуб прекинуо рад.
Нови процват мојковачка одбојка постиже 1976. године захваљујући играчу и тренеру Драгану – Баћу Дробњаку. Наредне године обновљен је Одбојкашки клуб „Брсково“, који у сезони 1977/78 без изгубљене утакмице постаје црногорски првак и остварује пласман у Другу савезну лигу СФРЈ. Из овог тима за репрезентацију Црне Горе наступали су: Жељко Брајковић, Милан Дробњак, Зоран Јушковић и Томо Јокић.
Додати слику овог тима
Веселин Вуковић, први Мојковчанин и Црногорац, који је као тренер постигао врхунске резултате у планетарним размјерама, не само у одбојци, него уопште у спорту. Тренирао је ОК „Будућност“ и ОК „Будванску Ривијеру“ са којим је у СР Југославији освојио шампионат и куп, а у Црној Гори три титуле и два купа. Са репрезентацијом СР Србије и Црне Горе освојио је сребрну медаљу у Свјетској лиги у епском мечу са Бразилом, који је званично проглашен за најбољи у историји свјетске одбојке. Са турском Халкбанком освојио је CEV куп и куп Турске. Освоио је са Словенијом бронзу у европској лиги, куп Јапана, …
Рукометни клуб „Брсково“ основан је 1956. године, а 1991. године постаје друголигаш у Југословенској савезној лиги, када и осваја куп Црне Горе. У 1992. години такмичи се у Првој савезној рукометној лиги СРЈ, што представља највећу успјех од оснивања клуба.
У 2000. години основано је Планинарско-смучарско друштво „Душан Булатовић – Џамбас“, на иницијативу Џамбасових пријатеља и заљубљеника у природу. На Галевом кршу у Бистрици, на прелазу у Црна Пода, 18. септембра 1999. године откривено је спомен обиљежје овом заљубљенику у планине и Тару и добром духу Мојковца.
Извори:
Радомир Л. Ракочевић – Мојковачки крај, људи, вријеме и догађаји 1870-2005.;