МОЈКОВАЦ
Записи
Наташа Журић
БРСКОВСКИ ГРОШ У СУЗИ ЕВРОПЕ
Омрачи се небо. Крв, вихор ратника, укрише плач новорођенчета.
Ко си?
Ја сам, Аутаријат, плаховита горооко. Илирски потомак. Напустам твоје долине. Остај попут сузе, моја крв ти оставља име. Буди Тара! Буди суза! Одлазим. Римљани ће запалити ватре на твојим обалама. Римљани ће се појити твојом снагом.
Многи ће газити твој мир. Војске ће проћи. Многа племена ће наћи уточиште. Пролазиће вјекови. На твојим обалама, понићи ће град. Његова судба прећи ће у легенду. Ратови, глад, куга, ватра, потоп! Све је то зацртано у његовој искри. Буди стрпљива, док га твоја свјежина, привије на њедра. Збогом остај, гороока.
Потекох. Мутна, набујала, ударајући у обале. Испратих задњег Илира. Постах чувар. Чекам вријеме. Чекам све најезде, сеобе, ратове. Течем, кроз историју. Чекам вакат твог рођења.
Гроб. Вријеме. Свједок.
Римска империја остави печат у мојој долини. Његова надгробна плоча ћутњом чува римске насеобине у равним Пољима. Латински језик уреза своја слова. Надгробна плоча оста да говори, о Власима сточарима, о њиховим стадима. Напајаху их мојом бистрином, док се мрачило, а, ватре су горјеле низ моје лугове. Текла сам.
Вријеме је чекало. Чекало је рођење твојих потомака. Чекало је судњи дан.
Седми вијек доведе Словене. Моја плахост застаде. Осјетих грч. Твоји потомци, настанише моја њедра. Вијекови почеше да се множе. Жупа поникну, док текох тиха, а, вијекови се умножише у сњеговима, отеклим мојим вировима. Набујах од имена, твог праоца. Брсково, одјекну низ мој кањон, попут муња које сасијецају пламом бескраје.
Тринаести вијек. Мрак. Моја бистрина се мути пред најездом мрачних сила. Чује се метеж. Одјекује камен, док се ниже један на други. Вјеште руке га зидају.
Гледам здање. Гледам твој почетак. Све сам ближе твом рођењу. Краљ Урош сазида своје утврђење, у истом атару ђе би жупа, ђе први Словени нађоше конак, извидаше ране. Утврђење би, не више него ли стотинак метара. Довољно за звекет. Довољно за твоје рођење. Около, брдима, која су се преливала у мојој бистрини, народ, који не нађе мјеста у утврђењу, сагради брвнаре. У само утврђење најездише Саси. Њихове вјештине отворише рударска окна. Брсково је шумјело, гранало се, нарастало, док сам плахо застајкивала поред трговачких каравана. Дубровчани, Которани И Млечани, доносили су разну робу, со, вино, тканину. Мирисали су на даљине, на море, на друге обичаје. Упијала сам плаха и разиграна њихове мирисе, док се мјесец наслањао на плећа последњих трговаца, који размјењиваху робу, унутар утврђења. Урош није застајкивао у својој владавини. Док су Саси отварали рударска окна, он основа ковницу новца. Сребро, по финоћи равно млетачком мапатану, зацакли се. Одјекну звекет. Први Брсковски грош надјача мој шум. Остах тиха у његовој љепоти, крсту, мачу,застави, које су га красиле.
Утишах се. Грош донесе промјене. Брсково доби царину, веза са Дубровником услови отварање конзулата и католичке цркве. Језерски пут (Виа јесера), споји Дубровник- Требиње- Никшић, а, крак му се пружи преко Шавника И Дробњака, а, други, преко Брскова, низ доње Полимље. Најбољи рудари Европе, газише моју плахост, журише мојим обалама. Сви су хтјели у Брсково. Град кованог новца. Откривам ти тајну, повјерену у јутрима када је Зорњача нестајала, а, рудари уз пјесму силазили у срце земље, тајну о бројности. Твоји преци бројношћу надјачаше ондашњи Лондон. 40 000 становника, пило је воду са мојих скути. Бар једном је њихова рука загњурила у моје таласе, умила се мојом бистрином, напојила мојом хладном свјежином.
И Урош се уми мојом истрајношћу, кад је столовао у Брскову. Сазда карауле, са којих су га, храбри ти преци бранили. Умирали су. И неће умирања стати у твоју одбрану, у одбрану твог рађања, твог опстанка. Шумјела сам јаче него икада. Опомињала, ударала у обале. Најезда других народа, донесе ратове, ратови кугу. Ћутала сам тада. Плашила сам се, да никада се нећеш родити. Четрнаести вијек дође као ватра, као гнијев. Отварање нових рудника, доведе нове народе. Куга завлада. Ни моја свјежина није могла отргнути претке ти из њеног стиска. Брсково неста.
Зацвиљех. Моја плахост се разлијеже. Урошев глас одлијеже низ мој кањон, МОЈ КОВАНИ НОВАЦ, МОЈ КОВАНИ НОВАЦ.
Звекет сребрењака, одјекну, будећи моју плахост, која полетје низ кањон, низ усјеке, низ Ђавоље Лази. Одјекивах Урошевим ријечима. Издисах своје вирове, у јецај, док се роди,ТИ, тако угнијезден између мојих обала. Роди се МОЈКОВАЦ. Сва умирања твојих предака, осташе међу мојим камењем. Газиш их миром, љепотом.
Мјесто гдје поникну звало се Пожар. Митови језде изнад мојих таласа. Неки шапућу да си се родио од Мојкића, неки да си нарастао након потопа. Како год, ти си мит, мит је у теби. Одабран си да постојиш, да збуњујеш својом љепотом, својом легендом. Твоја тајновитост је твоја снага, твоја снага је твоја храброст, твоја храброст те чува умирања.
Отоманско царство те неће поштедјети. Рат, куга, отимања, паљења, рушиће твоје језгро. Легенда која те породи, остави те мени, да те штитим. Многи сточари стада напојише, отеше те глади. Опорављаш се, изнова. Биваш попут раскршћа, на ком би сви да нађу свој пут, док ја течем.
Умирише се времена, али, не задуго. Легенда ти је оставила нове ратове, крв, умирања, славу. Одолијеваш, док ти се груди распукнуше на Бојној Њиви. Крвави Божић. Мојковачка битка те још једном уведе у легенду. Оно што се записа под звекетом Брсковског гроша, оствари своје завјете. Свијет зна за тебе. Твоји преци мирују под мојим камењем. Сердар Јанко Вукотић, поведе црногорску војску у бој. О, како сам ти јадна завијала те ноћи. Лед се ломио од мог крика, док су падале твоје очи, твоје руке, твоја њедра. Крв потече низ сњегове.
Ниси допустио да легенда замре. Саздао си цркве, храмове. Манастир Светог Ђорђа у Добриловини, један од најзначајнијих културно- историјских споменика, удаљен од твог језгра 25км, у правцу Жабљака. Градио си даље. Црква светог Архангела Михаила у Штитарици. Црква Благовијести у Пољима. Црква Тројана у Прошћењу, Слатина. Сачувао си вјекове у њој. Црква свете Петке- Ружица, на Сињавини. Данас се ту окупљају твоја чељад, долазе и други, из разних градова, ту су И брђани. Игра се, пјева, слави се. И ниси стао. Саградио си Храм Христовог рождевства у свом језгру И цркву светог Прокопија у Лепенцу.
Времена, исцрпише моју снагу. Дође нови рат. Свјетски. Шљемови загњурише у моју плахост. Крв се разли мојим сузама. Многи јунаци прославише твоје име. За све који су те родили, за све који су те чували, за све који долазе у твоје окриље. Многа имена осташе уклесана, седам народних хероја, борци, родољуби. Сви падоше под моје камење, уђоше у легенду, донесоше ти слободу.
Ја И даље течем. Чувам те. Посматрам твоја дјела. Ниси заборавио ни једну капљу крви која се пролила за твоје име. Подигао си спомен обиљежја. Поникла је Гротуља, поникао је Бијели споменик изнад мостова који наткрилише моје скути, Бојна Њива, Мједено гувно, споменик палим борцима НОР-а.
Развијао си се, гранао. 1955. године, израстао си у општину, спајањем Поља из среза колашинског, И дотадашњег Мојковца из среза бјелопољског. Отворио си фабрике, школе, културни центар, дом здравља. Дао си им имена хероја. Нијеси пустио да падну у заборав. Град је оживио. Улице су у четрнаест часова, сваког радног дана у недељи, биле преплављење ријеком радника. Из круга комбината дрвета, издизао се димњак. Сјећао си се свог праоца. Дао си име руднику по њему. Рудари су улазили у окно Брскова. Био си тако жив. А, ја сам мирно текла. Поносна. Градио си.
42- ије године, гајиш традицију Мојковачке филмске јесени. Одабрани филмови, врсни глумци, режисери, сценаристи, посјетише твоју тихост, твој мит.
Старом мосту којег неимари саградише, не плашећи се моје плахости И спојише моје обале, придружио си нови мост. Сада стоје, као крила сокола, у загрљају Бјеласице и Сињавине. Његов вис љети оживи. Храброст И младост изводе скокове са њега., а ја, ја течем. Радујем се сваком твом успјеху.
Твоја околна села, Подбишће, Поља, Бистрица, Прошћење, Лепенац, имају своје школе. Престижна награда “ Октоих” , ове године је припала твојој школи „Алекса Ђилас- Бећо“ . Изњедрио си многа, славна имена, докторе наука, књижевнике, спортисте, глумце. Славила сам заједно са тобом.
На твом Тргу, споменик сердару Јанку Вукотићу, чува од заборава твоју славу. Туристи радо долазе у твоје окриље. Бјеласица, Сињавина, нуде своју раскошну љепоту. Стојиш као утврђење Урошево, гранајући се ка Јадранском мору, ка Цетињу, ка Подгорици, Колашину, Жабљаку, Пљевљима, Бијелом Пољу.
А, ја течем. Тражим мог Аутаријата на зениту, да му предам мит о Теби, Твом рођењу, Твом опстанку, кроз легенду. Моја суза, Суза Европе, носи твоје име низ кањон, низ усјеке, одјекујући ехом Урошевог гласа… МОЈКОВАЦ, легенда у легенди.
Дејан Љекочевић
МОЈКОВАЦ
МОЈ
ТВОЈ
НАШ
У загрљају планина, Бјеласице и Сињајевине, на сјеверу Црне Горе, поникао је град, чије име коваше у некадашњем Брскову.
Први ковани новац, како нам то легенда остави у насљеђе, након потопа, изњедри МОЈКОВАЦ.
Његово име оста упамћено кроз историју. Мојковачка битка му још једном, уз крв и славу, освјешта име.
Суза Европе, плаховита Тара, раздвоји га на двије обале, а, она плахошћу неста низ кањон, познат у свијету.
Тару наткрилише стари и нови мост, изнад којих попут светионика, стоји споменик, препознатљив свим оним, који бар једном крочише у наш град.
Споменик укри многе ђачке, младалачке тајне, док уз прве пољупце, мојковачких младића и дјевојака, прича им о рату, о слободи.
Нови мост води ка Биоградском језеру, стари мост, ка равним Пољима. Љети, храброст и младост, изводе скокове са његовог виса.
Тара често захучи под сплавовима, који доведоше бројне авантуристе.
На обронцима Сињајевинеи Бјеласице, виде се стада оваца. Путник намјерник, наћи ће топлу добродошлицу уз карлицу скорупа, качамак, шољу кисјелог млијека, шунке са тавана.
Центар града, памти се по тихости, уређености. Парк, често прича о својој тужној врби, Трајковој посластичарници, корзоу, Нами, самопослузи код Божа.
Данас, споменик Јанка Вукотића, у самом центру Трга, бива чест разлог туристима, да посјете наш град.
Кажу…
КО ЈЕДНОМ ДОЂЕ У МОЈКОВАЦ, ЗА ЊЕГА ВРИЈЕМЕ СТАНЕ… САМО ДУБОКИ МИР ОБУЗМЕ МИСЛИ… И ОСТАВИ ЖЕЉУ ЗА ПОВРАТКОМ…
МОЈКОВАЦ…
МОЈ
ТВОЈ
НАШ ГРАД!
Ранко Ћетковић
Пропадају нам остаци средњовјековног Брскова
(чланак из Побједе)
У претходних седам година археолози су у више наврата вршили истраживања на подручју легендарног средњовјековног града-трга Брскова. Иако су тек загребали по том археолошком локалитету, дошли су до значајних открића. О том културном благу непроцјењиве вриједности, међутим, нико не води рачуна.
Ископине су незаштићене, пропадају, изложене зубу времена, а и крађама камена од којих су откривена тврђава и још неки објекти грађени. Управо због тога, са жељом да се све то сачува, ми ћемо тражити од локалне управе и ресорног министарства да нам повјере бригу о тој богатој оставштини наше прошлости, рекао је за Побједу Ћорић.
– Доста тога је горе, у брдима на обронцима Бјеласице, откопано и пронађено. Изостали су, међутим, заштита локалитета, конзервација и рестаурација. Откривени остаци старог Брскова пропадају, јер нико о томе није бринуо, а прво је требала о томе да води рачуна локална управа. Очекујем да ће, након формирања нове власти, и то бити промијењено.
Ми смо, као Центар за културу, и по дефиницији послова које радимо и по жељи да се та оставштина заштити и постане један од наших туристичких адута, спремни да бригу о средњовјековном Брскову преузмемо на себе.
Наш план је да, преко фондова ЕУ, обезбиједимо средства за будућа истраживања, као и конзервацију и рестаурацију оног што су до сада археолози пронашли и што ће наредним ископавањима открити, не само на тој већ и другим потенцијалним локалитетима. Уосталом, наша је обавеза, ту мислим на Мојковчане, али и државу, да сачувамо све што је остало од легендарног града – поручио је Ћорић.
Тврђава
Прва археолошка истраживања средњовјековног Брскова извршили су стручњаци Полимског музеја, у љето, 2010. године. Радили су и четири године касније. Они су до сада, практично, само загребали по површини остатака града, у којем је краљ Урош I исковао први српски новац, а Млечани га, касније, у класичном трговинском рату, оптужили да је фалсификовао њихове сребрњаке.
Те прве потраге за старим Брсковом, у који су, по легенди, поред Уроша, повремено долазили и други Немањићи, обухватала је, у првом реду, сондажна истраживања и катастарско и геодетско снимање узвишења Градина и почетна ископавања.
Ту се стало. Није било пара. Том приликом откривене су и дјелимично откопане зидине утврђења облика елипсе, које се поклапају са линијом исток-запад. Зидови утврђења, дебљине 2-2,5 метара, грађени су од неправилног лапорастог камена, вађеног из структуре узвишења Градина и везаног кречним малтером. Утврђење, површине око 2.000 квадрата, дугачко је 117 метара а широко од седам, на истоку, до двадесет метара, на западу. Издвајају се три куле, округла на западу, правоугаона на истоку и полукружна на сјеверном дијелу бедема.
Шок на Догањцима
Археолози су, у организацији Центра за конзервацију и археологију Црне Горе, у мају и јуну ове године, поново дошли на подручје Брскова, тада на локалитет Догањце, и шокирали се оним што су пронашли у једној некада раскошно уређеној просторији – наишли су на гомилу људских костију, најмање 80 покојника.
– Заиста смо били шокирани! Некада раскошна грађевина, коју смо истраживали, изгледа да је након рушења послужила као гробница, и у њој је премјештено читаво једно гробље. На само једном узорку, који не обухвата ни четвртину оног што је остало неистражено, уочено је преко 80 покојника. Зашто је премјештен оволики број људских костију и одакле, за сада остаје мистерија. У плану је да се наредне године настави истраживање и расвијетли шта се то у средњем вијеку догодило на Догањцима, мјесту гдје су се, како се претпоставља, налазили трг и царинарница познатог средњовјековног града. Могуће је, с обзиром да се грађевина, у чијој просторији се налазе кости, повезује са монашким редом доминиканаца, да ти посмртни остаци припадају католичком становништву, које је живјело у Брскову, а већином су га чинили рудари Саси и трговци Дубровчани и Которани, рекао је археолог Милош Живановић.
На Догањцима је откривено и постојање инпозантног, раскошног резиденцијалног дијела насеља, као и занатско-радионичарски центар, у којем су се прерађивали руда и метали средњовјековног рудника…
– Све то данас стоји изложено зубу времена и уништавању, чак и од стране човјека. Наш циљ је да се то заштити и да се наставе истраживања, али не по досадашњем принципу – откопавај и остави. Инсистираћемо на томе – рекао је директор мојковачког центра за културу Родољуб Ћорић.
