Приредили: Бранка Вуковић, Бранимир Пејовић и Раде Пушоњић
МОЈКОВАЦ
култура и спорт
Култура
Најбољи свједоци догађаја на територији Мојковачког краја су културни, историјски и вјерски споменици.
Археолошки локалитет – Брсково
Архелошки локалитет средњевјековног града – трга, у којем је према предању краљ Урош I Немањић ковао први српски новац, налази се 6 km источно од Мојковца. Последњих година археолози су у више наврата вршили истраживања на овом локалитету. Том приликом откривене су и дјелимично откопане зидине утврђења облика елипсе, које се поклапају са линијом исток-запад. Зидови утврђења, дебљине 2-2,5 m, грађени су од неправилног лапорастог камена, вађеног из структуре узвишења Градина и везаног кречним малтером. Утврђење, површине око 2.000 m2, дугачко је 117 m а широко од седам, на истоку, до двадесет метара, на западу. Издвајају се три куле, округла на западу, правоугаона на истоку и полукружна на сјеверном дијелу бедема. Даља истраживања нијесу настављена, тако да ископине, незаштићене и изложене зубу времена, пропадају или нестају због крађе камена од којих су грађени тврђава и други откривени објекти. На Догањцима је откривено и постојање импозантног, раскошног резиденцијалног дијела насеља, као и занатско-радионичарски центар, у којем су се прерађивали руда и метали средњовјековног рудника…
Манастир Добриловини
У селу Горња Добриловина, окружен нестварном љепотом кањона Таре, смјештен је Манстир Добриловина посвећен светом Ђорђу. Пркосио је времену и злим људима, рушен и обнављан, али је увијек настављао да живи, чинећи ову околину још величанственијом. Изгледом подсјећа на морачко манастирско здање, па се у народу и назива „Мала Морача“.
Постоје различита предања о времену и разлозима настанка Манастира, а први сигуран податак потиче из 1592 године, када је војвода Шабан издао дозволу за „оправку цркве у долини, која је склона паду“. Изградња манастирске зграде почела је 1593. године, а цјелокупан манастирски комплекс завршен је 1610. године. Кроз цио XVII и XVIII вијек постојао је велики утицај манастира у цијелом Потарју и његовом залеђу. Манастир је био средиште окупљања првака са ширег подручја Потарја и Полимља. У њему су се доносиле важне одлуке о пружању отпора турској сили и устаничким акцијама. Више пута су га харали и палили Турци и обнављали калуђери и становништво Потарја. Након обнављања које је извршио игуман Михаило Дожић 1867. године манастир постаје културни и нацонални центар и ван оквира Доњег Колашина. Том приликом игуман Дожић, заједно са шаранским главарима, донио је одлуку о отварању школе при манастиру, која је почела са радом 1870. године.
Посљедње дизање из сопственог пепела Манастира Добриловина се десило 1989. године. Oбновљени Манастир засијао је у пуном сјају, достојан љепоте која га окружује и срастао са њом, спреман да заједно будућим нараштајима преносе причу о жртви, васкрсу, пролазности и вјечностсти.
Црква Благовјештења Богородице
На лијевој обали Таре, на сеоском гробљу у Пољима, 1893. године саграђена је црква Благовјештења Богородице на темељима цркве коју су према предањима Турци разорили прије подизања Манастира Добриловине.
Ктитор ове цркве био је књаз Никола I Петровић Његош, а значајан допринос изгадњи овог храма у виду добровољниг рада дао је Пољски Батаљон и становништво Поља.
Цркву је освештао 09.10.1894. године Митополит Митрофан Бан.
Црква Светог Архангела Михаила
На сеоском гробљу у Штитарици од 1892 до 1896. године, средствима и радом становника села Штитарице саграђена је црква Светог Архангела Михаила (највећи број становника Штитарице је поријеклом из племена Морачанани и Ровчани, чија је племенска слава овај светац).
Према једном документу Православне Пољске парохије, наводи се: „И она је такође основана на развалинама неке црквене рушевине. Главни иницијатор њеног подизања био је познати јунак Аго Ђоков Симовић“.
У каменој плочи изнад врата је уклесано: „Овај свети храм Св. Архистратига Михаила подиже Општина штитаричка под владом Никола I њ.8. ј. 1896. г.“.
Цркву је освештао 09.10.1894. године Митополит Митрофан Бан.
Црква Светог Василија Острошког
Иза Борове главе, на планини Сињајевини, међу Бјелопавлићким катунима, на мјесту Ружица, налази се црква Светог Василија Острошког. Натпис на храму даје основне податке о подизању цркве: „Овај свети храм Светог Василија Острошког чудотворца саградише Бјелопавлићи 1895. године за спомен вјечите благородности његовом височанству књазу Николи I Петровићу – Његошу који Бјелопавлићима дарова издиг у ову планину 1881. године“.
Црква, која је била дуже вријеме напуштена и руинирана, обновљена је осамдесетих година прошлог вијека, од стране оних који су је и подигли –Бјелопавлића и том приликом враћен јој је првобитни изглед.
Сваке године на Илиндан (2. августа) код цркве се одржава сабор свих околних катуна, мјеста и крајева: Бјелопавлића, Роваца, Мораче, Колашина, Липова, Ускока, Језера, Шаранаца, Мојковца,…
Поред напред набројаних у Мојковачком крају постоје и сљедећи храмови:
црква Христовог рождества у Мојковцу,
црква Свете Тројице у Прошћењу,
Црква Светог Прокопија у Лепенцу.
Споменици јунацима Мојковачке битке
Поводом 50. годишњице Мојковачке битке, 30.10.1966. године откривен је споменик ратницима Црногорско-санџачке војске. Свечаности је присуствовала и Василија Вукотић – Врбица, ћерка команданта Црногорско-санџачке војске сердара Јанка Вукотића, која је у току битке била најмлађи црногорски ордонанс на овом сектору.
Такође, истим поводом на Бојној Њиви је подигнут споменик 1996. године. Поводом дана откривања сваке године на празник Преображење Господње (19. августа) традиционално се одржава „Мојковачки сабор на Преображење“.
У част сердара Јанка Вукотића, команданта Црногорско-санџачке војске у Мојковачкој бици, односно команданта Источног одреда црногорске војске која је ослободила Мојковац од Турака 1912. године, у центру Мојковца је подигнут споменик.
Партизанско спомен гробље на Гротуљи и Споменик палим борцима и жртвама рата 1941.-1945. године
Борбе против окупатора, али и братоубилачки рат, у Другом свјетском рату однијели су многобројне жртве и оставили дубок траг у Мојковачком крају. За заслуге стечене у рату звање наредног хероја добило је седам бораца из Мојковца. У знак сјећања на погинуле партизане подигнут је велики број спомен обиљежја. Најзначајнији од њих су Партизанско спомен гробље на Гротуљи (подигнуто 1961. године и посљедњи пут обновљено 2008. године) и Споменик палим борцима и жртвама рата 1941.-1945. године, у центру Мојковца, на тргу Љубомира Бакоча (подигнут 13.07.1966. године).
У склопу Партизанског спомен гробље на Гротуљи налази се споменик палим борцима и жртвама рата из Подбишћа, гробнице погубљених на Гротуљи 1942. и 1943. године и посмртни остаци 44 борца из других крајева, који су погинули на подручју општине Мојковац.
Тешко вријеме и његово бреме, које ни ново вријеме није прекрило, чини увијек актуелним тешко читљиве ријечи са споменика у центру Мојковца: „… Не дајте због нас и због вас да се понови што је било. …“
Субјекти културних дешавања
Од 20.03.1964. године у Мојковцу постоји институција чији је задатак при оснивању био „ширење културе и просвјете“ и која данас постоји под именом Центар за културу „Ненад Ракочевић“. Дом културе је увијек био препознатљиви храм култних догађаја у Мојковцу, са богатом библиотеком, читаоницом и архитектонски стандардизованим салама које обезбјеђују одржавање разноврсних културних активности. Културни брендови Мојковца су традиционални филмски фестивал „Мојковачка филмска јесен“ и Фестивал фолкора у организацији КУД „Весна“.
Такође, средња и основна школа су организатори великог броја културно-образовних активности у области културе. За изузетне резултате остварене у области образовања и васпитања основна школа „Алекса Ђилас Бећо“ је овогодишњи добитник државне награде „ОКТОИХ“.
Значајан субјект у области културе и информисања је и РТВ Мојковац.
Познати Мојковчани у области кутуре, образовања, науке
Мојковачки крај је изњедрио велики број књижевника, умјетника, научника, …. Набројаћемо само неке од њих (извињавамо се свима који заслужују да буду овдје а који нијесу ту): Милован Ђилас – Ђидо (књижевник), Mилорад Крговић, први доктор технолошких наука на свеучилишту у Загребу, Томаш Томашевић, први доктор ветеринарских наука у Црној Гори, Владо Баковић, доктор математике, један од оснивача математичког факултета у Подгорици, Милован Томашевић, први доктор правних наука и задужбинар своје оставштине, Др Милија Богавац, први власник приватног универзитета у Београду, Божидар Булатовић Божо (књижевник), Драгиша Маџгаљ (књижевник), Војислав Минић (књижевник), додати све које би требало додати (ово је веома осјетљиво, па размислити о овоме)
Спорт
Спортска традиција Мојковца је дуга скоро један вијек и данас спортисти Мојковца постижу запажене резултате на државном, европском и свјетском нивоу.
Када би се развој једног града цијенио у односу на број успјешних спортских клубова, односно спортиста, Мојковац би ушао у групу развијенх градови. Регистровани спортски клубови Мојковца су: Фудбалски клуб „Брсково“, Рукометни клуб „Мојковац“, Одбојкашки клуб „Младост“, Атлетски клуб „Тара“, Планинарски клуб „Џамбас“, Рафтинг клуб „Тара“, Планинарски клуб „Брсково“, Параглајдинг клуб „Fenix“, МТБ бициклистички клуб „Мојковац“, JU JUTSU борилачки клуб „Ipon“, Спортско−риболовачко друштво „Тара“ и Ловачко друштво „Милорад Булатовић“.
Поменута друштва су изњедрила многе успјешне спортисте, од којих су најпознатији: Веселин Вуковић (одбојкаш Брскова и Будућности, који се највише афирмисао као одбојкашки тренер, са репрезентацијом Србије и Црне Горе освојио је сребрну медаљу У Свјетској лиги); Миодраг Божовић – Гроф (фудбалер Будућности, Црвене Звезде,… и фудбалси тренер Динама из Москве, Локомотиве из Москве, Црвене Звезде,…); Кристина Ракочевић (атлетичарка, бацач диска – јуниорска шампионка свијета и првакиња Балкана и Европе); Стефан Савић (фудбалер Брскова, Партизана, Манчестер ситија и Атлетико Мадрида, репрезентативац Црне Горе); Небојша Богавац (кошаркаш Ловћена, Хемофарма, Бреогана, Ле Мана и Асвела, репрезентативац Србије и Црне Горе, кошаркашки тренер Хемофарма); Зоран Симовић (фудбалер, Напредка, Хајдука, Галатасараја, репрезентативац СФРЈ), Жарко Пејовић (рукометаш Црвене звезде, Вардара, Татрана, Данкера, Горења), Дарко Станић (рукометаш Брскова, Црвене звезде, Грасхоперса, Металурга, …као репрезентативац Србије проглашен за најбољег голмана на Европском првенству 2012. године), Данијел Фуртула (атлетичар ,бацач диска, освајач бројних медаља у учесник Олимпијских игара у Рио Де Женеиру), Никола Зиндовић (атлетичар),…
Извори:
Радомир Л. Ракочевић – Мојковачки крај, људи, вријеме и догађаји 1870-2005,